Проблематика микротрансакција у видео играма
Тема микротрансакција је веома контроверзна међу играчима. Микротрансакције подразумевају сва плаћања новцем унутар видео игара, и управо то је разлог због ког играчи имају проблем са њима.
Шта представљају микротрансакције?
У време када су видео игре тек почеле да се појављују, њихова куповина је била једноставна. Одлазили сте у продавницу рачунарске опреме или специјализовану продавницу игара, купили игру за конзолу или рачунар, и по повратку кући је покретали.
Са напретком интернета, а посебно брзих широкопојасних и ВиФи веза, продаја игара се преселила онлајн. Сада не морате да напуштате дом да бисте набавили игре. Игре можете куповати у дигиталним продавницама као што су Steam, PlayStation Network, Nintendo eShop, па чак и на мобилним платформама попут App Store и Google Play Store. Датотеке игре се преузимају директно на ваш уређај и можете одмах да почнете да играте.
Међутим, са дигиталном продајом игара појавиле су се и куповине унутар игара или микротрансакције. То су све ствари које можете купити у самој игри, на пример предмети, костими, надоградње, премиум функције и још много тога. Микротрансакције се налазе у многим новим играма, од бесплатних мобилних апликација до великих наслова познатих студија. Њихова примена је контроверзна и често је главна тема разговора у гејмерској заједници.
Нагомилавање трошкова кроз микротрансакције
Микротрансакције се често уводе у игре кроз такозвано „испуштање предмета“, где се користи генератор насумичних бројева. То значи да добијате кутију или паковање са једним или више предмета. Иако већина игара омогућава да се до ових предмета дође бесплатно, обично нуде и опцију куповине кутије за прави новац.
Постоји читав поджанр видео игара фокусиран на ове насумичне кутије са „пљачком“, који се називају „гацха игре“, и обично су у питању бесплатне мобилне игре. Оне су инспирисане јапанским аутоматима где убацујете новац или жетоне и насумично добијате играчку у капсули.
Будући да гацха игре активно подстичу куповину, играчи могу потрошити хиљаде евра на један наслов. Особе које троше огромне количине новца на микротрансакције се називају „китови“. Многе од ових игара су упоређене са слот машинама, осим што не исплаћују новац.
Често се међу играчима чује и мишљење да је похлепно наплаћивати додатни новац за откључавање садржаја који је већ програмиран у игри, поготово ако сте већ платили пуну цену за премиум игру. Многе спортске игре примењују овај модел. На пример, NBA 2K и FIFA серије имају режиме у којима играчи прикупљају карте како би откључали садржај унутар игре. Ове карте се налазе у насумичним пакетима које играчи плаћају.
Утицај микротрансакција на механику игре
Други проблем је што микротрансакције могу да промене саму механику игре. Многе игре су осмишљене тако да подстичу играче да купују микротрансакције. У бесплатним играма то се постиже ограничавањем броја партија које можете да играте у одређеном периоду, или константним приказивањем реклама.
Многе мобилне апликације користе и „тамне обрасце“, односно интерфејсе који су дизајнирани да манипулишу корисницима да изврше ненамерне радње. То може бити једноставно као место где је постављено дугме, или боја којом су предмети на екрану обојени.
Ова промена механике се примењује и на великим насловима. Многе игре знатно успоравају напредовање, повећавају реткост одређених предмета или ограничавају приступ одређеним областима, осим ако не платите за посебне предмете или појачања. Ово је веома често у масовним онлајн играма за више играча, познатим као MMO игре.
Скорашњи пример је Fallout 76 компаније Bethesda Game Studios. Игра је имала бројне техничке проблеме по изласку, али један од највећих проблема је био пренаглашавање микротрансакција. Многи предмети у игри су продавани по веома високим ценама у њиховој „Атом продавници“, при чему је Eurogamer објавио да је чисто козметички костим Деда Мраза продаван за 20 долара. Такође су продавали предмете који су давали предности у игри онима који су их купили.
Игре које користе микротрансакције које нуде предност у игри, играчи често називају „плати за победу“. Уместо да сви играчи имају једнаке шансе, они који троше новац добијају бољу опрему и способности, па игра постаје више такмичење у томе ко је потрошио више новца, него ко боље игра.
Постоји и сива зона. Игра може понудити погодности онима који проведу 10 сати у подизању нивоа карактера, али играчи могу платити да прескоче тај 10-сатни процес. То још увек звучи прихватљиво, али шта ако уместо тога процес траје 1000 сати осим ако не уложите новац да га прескочите?
Не нису све микротрансакције „плати за победу“
Међутим, не треба закључити да су све микротрансакције лоше и да их играчи не подржавају. Неке микротрансакције не утичу на саму игру и не спадају у категорију „плати за победу“.
Пример доброг формата микротрансакција је веома популарна игра „battle royale“ Fortnite. Игра је потпуно бесплатна на свим платформама, што је чини доступном свим узрастима. Сав њихов профит долази од чисто козметичких микротрансакција. То значи да играчи не могу да плате да би имали предност у игри; могу само да купе костиме, плесове и друге ствари које мењају изглед њиховог аватара. Сви играчи су равноправни и не може се стећи предност трошењем новца.
Неколико других онлајн игара, као што су Dota 2, Counter-Strike: GO и Overwatch, такође имају моделе микротрансакција које играчи углавном прихватају. Све ове игре продају искључиво козметичке предмете, што значи да нема предности за играче који могу да плате више.