Protokol za dinamičku konfiguraciju hosta (DHCP) predstavlja ključnu komponentu mrežne infrastrukture, upravljajući dodelom IP adresa uređajima kako bi omogućili njihovu komunikaciju na internetu. Iako je automatska dodela IP adresa najčešća praksa, razumevanje DHCP-a je od vitalnog značaja kada su potrebne statičke IP adrese.
DHCP kao mehanizam za dodelu IP adresa
Svaki uređaj koji se priključuje na mrežu zahteva jedinstvenu IP adresu. U počecima umrežavanja, korisnici su ručno konfigurisali IP adrese, što je predstavljalo izazov, posebno u okruženjima sa velikim brojem uređaja, poput poslovnih prostora. DHCP je značajno pojednostavio ovaj proces, automatizujući dodelu IP adresa i olakšavajući povezivanje uređaja na mrežu. DHCP serveri, često integrisani u rutere, upravljaju ovim procesom, koristeći definisana pravila. Većina rutera koristi opseg adresa poput 192.168.0.x, koji su uobičajeni u kućnim mrežama.
Proces dodeljivanja adresa je relativno jednostavan. Kada se uređaj (računar, IoT uređaj, tablet, mobilni telefon itd.) poveže na mrežu, šalje signal (DHCPDISCOVER) DHCP serveru (rutera). Server odgovara sa specifikacijama mreže i ponudom IP adrese (DHCPOFFER). Uređaj prihvata ove informacije i traži dozvolu za korišćenje dodeljene adrese (DHCPREQUEST). Na kraju, DHCP server potvrđuje zahtev, omogućavajući uređaju da se poveže na mrežu.
Kontrola opsega IP adresa putem DHCP-a
DHCP se može konfigurisati da upravlja opsegom dostupnih IP adresa. Ako je opseg definisan od 192.168.0.1 do 192.168.0.100, sve dodeljene adrese će biti unutar tog raspona. Adresa 192.168.0.101 neće biti dodeljena. Važno je napomenuti da je početna IP adresa (192.168.0.1 u ovom slučaju) često rezervisana za ruter. Neki ruteri, umesto krajnje adrese, nude opciju za definisanje maksimalnog broja korisnika.
Ova funkcionalnost omogućava kontrolu nad brojem istovremeno povezanih uređaja na mreži (u ovom primeru, najviše 100). Međutim, postavljanje previše uskog opsega može sprečiti povezivanje novih uređaja. Zbog toga DHCP serveri, umesto trajnog dodeljivanja adresa, izdaju IP adrese uređajima na određeno vreme.
Privremeni karakter dinamički dodeljenih adresa
Kada DHCP server dodeli IP adresu, to čini putem sistema „zakupa“. Uređaj zadržava IP adresu određeni broj dana, nakon čega može pokušati da obnovi zakup. Ako se signal za obnovu ne pošalje (na primer, kada je uređaj isključen), DHCP server ponovo nudi IP adresu za upotrebu drugom uređaju. Kada se detektuje signal za obnovu, uređaj zadržava istu IP adresu za još jedan period. Zbog toga, ako često koristite komandu „ipconfig“, možete primetiti da se vaša IP adresa povremeno menja.
Postoji mogućnost da dva uređaja dobiju istu IP adresu, recimo virtualna mašina (VM) koja je često isključena. VM mašina neće moći da pošalje signal za obnovu zakupa, pa će njena IP adresa biti dodeljena drugom uređaju. Kada se VM mašina ponovo uključi, ona će i dalje imati memorisanu staru IP adresu, ali neće moći da je koristi, jer je već u upotrebi. Bez dozvole, VM se ne može povezati na mrežu dok ne dobije novu IP adresu. Korišćenje dinamičkih IP adresa, međutim, minimizira ove probleme.
Potreba za statičkim IP adresama kod određenih uređaja
Za uređaje poput mrežnih štampača ili medijskih servera (NAS jedinica ili Plex server), česte promene IP adresa mogu biti problematične. Iako obnavljanje zakupa može to sprečiti, promene su ipak moguće. Ako se ruter restartuje, usled nestanka struje ili pokušaja rešavanja problema, sve dinamički dodeljene IP adrese mogu biti ponovo raspoređene. U takvim slučajevima, ručno dodeljivanje statičkih IP adresa predstavlja optimalno rešenje.
Proces konfiguracije se razlikuje od rutera do rutera, čak i kod uređaja istog proizvođača. Na nekim ruterima, kao što je Eero Mesh Router, ova funkcija se naziva „IP rezervacija“. Važno je da statička IP adresa bude u skladu sa definisanim opsegom adresa. Najčešće je najjednostavnije koristiti trenutnu IP adresu uređaja kao osnovu za statičku IP adresu. U zavisnosti od uređaja i njegovog operativnog sistema, moguće je postaviti statičku IP adresu direktno na uređaju, umesto preko rutera ili DHCP servera. Ovo može biti neophodno kada sam ruter ne podržava dodelu statičkih IP adresa.