U operativnom sistemu Windows, uobičajeno je da se sistemskom disku dodeli oznaka C:, dok se ostalim uređajima za skladištenje podataka dodeljuju različita slova. Ovo je prilično neobično, jer macOS i Linux operativni sistemi ne koriste takvu praksu. Iako Windows može pristupiti diskovima i bez korišćenja slova, postavlja se pitanje zašto ih onda uopšte koristi?
Poreklo slovnih oznaka diskova
Kao i mnogi drugi aspekti Windows operativnog sistema, na primer, upotreba obrnutih kosa crta umesto standardnih, i slovne oznake diskova datiraju još iz vremena MS-DOS-a, tačnije, čak i malo pre toga. Upravo zato sistemski disk u Windows-u nosi oznaku C:. Oznake A: i B: su prvobitno bile rezervisane za flopi disk jedinice.
Sistem slovnih oznaka diskova prenet je u MS-DOS sa starijeg operativnog sistema CP/M. Ovaj sistem je omogućio pristup logičkim i fizičkim uređajima za skladištenje datoteka. Da biste pristupili datoteci pod nazivom README.TXT koja se nalazila na drugom flopi disku, jednostavno ste unosili B:README.TXT.
Potreba za slovnim oznakama diskova je naročito očigledna u komandnoj liniji. Bez tih oznaka, kako biste mogli brzo odrediti putanje do datoteka koje se nalaze na različitim uređajima? MS-DOS je bio pionir ovog sistema, a Microsoft ga je zadržao do danas.
Iako se čini da slovne oznake diskova danas imaju manji značaj, pogotovo jer koristimo grafičko okruženje i možemo jednostavnim klikom na ikone pristupati podacima, one su i dalje ključne. Čak i ako pristupate datotekama isključivo preko grafičkih interfejsa, programi koje koristite moraju referencirati te datoteke putem putanje, a to se ostvaruje upravo pomoću slovnih oznaka diskova.
Alternativni Unix pristup: tačke montiranja
Ipak, slovne oznake diskova nisu jedino moguće rešenje. Apple-ov macOS, Linux i drugi operativni sistemi slični Unix-u koriste drugačije metode za pristup različitim particijama i uređajima za skladištenje.
Umesto da se pristup uređaju ostvaruje putem slovne oznake, on postaje dostupan putem putanje do direktorijuma u okviru sistema datoteka. Na primer, u Linux-u, spoljni uređaji za skladištenje podataka se tradicionalno montiraju u direktorijum /mnt. Dakle, umesto da pristupate DVD uređaju preko D:, možete mu pristupiti putem /mnt/dvd.
Ovo se sve svodi na pojam „korena“ sistema datoteka. Linux i macOS nemaju slovne oznake diskova, stoga osnovni deo sistema datoteka nije slovo, već osnovni direktorijum označen sa /. Sistemski disk se „montira“ (čini dostupnim) u /, a ne u C:. Ostali diskovi se mogu montirati u proizvoljne direktorijume. Na primer, ukoliko želite da vaš korisnički direktorijum bude na drugom disku, možete ga montirati na /home, čime će sadržaj diska postati dostupan na /home.
Pristup diskovima u Windows-u bez slovnih oznaka
Postavlja se pitanje zašto nije moguće montirati diskove u Windows-u na ovaj način, odnosno da im se pristupa preko proizvoljnih putanja umesto preko slovnih oznaka? Zašto, na primer, ne biste mogli da pristupite USB disku putem C:USB?
Pa, zapravo možete! Savremene verzije Windows-a vam omogućavaju da montirate uređaje za skladištenje na putanju direktorijuma. Ova opcija je dostupna u alatu za upravljanje diskovima. Desnim klikom na particiju diska, odaberite „Promeni slova i putanje diskova“, a zatim kliknite na „Dodaj“. Možete odabrati opciju „Montiraj u sledeću praznu NTFS fasciklu“ kako bi uređaj za skladištenje bio dostupan preko putanje fascikle, baš kao što je to moguće u operativnim sistemima sličnim Unix-u.
Međutim, da biste to uradili, neophodno je da montirate disk na putanju fascikle koja se nalazi na NTFS volumenu, a taj NTFS volumen mora biti montiran na slovnu oznaku diska.
Dakle, čak i ako vam ponestane slovnih oznaka od A: do Z:, i dalje možete montirati dodatne uređaje za skladištenje i pristupati im u okviru Windows-a. Niste ograničeni na samo 26 disk jedinica u savremenim verzijama Windows-a.
Takođe možete promeniti koje disk jedinice koriste koje slovne oznake u okviru Disk Management alata, iako ne možete promeniti C: disk na neko drugo slovo. Čak i promena slova, kao što je D: u E:, može izazvati probleme. Na primer, ako imate prečicu koja pokazuje na disk D:, a datoteke se iznenada nalaze na E:, prečica neće više raditi.
Zašto Windows i dalje koristi slovne oznake?
Ako su slovne oznake diskova (kao što je C:) relikt prošlosti, a Windows može da radi i bez njih, zašto se onda i dalje koriste?
Razlog je jednostavan i objašnjava mnoge dizajnerske odluke u vezi sa Windows-om, a to je kompatibilnost unazad. Rane verzije Windows-a su morale biti kompatibilne sa MS-DOS softverom, a savremene verzije moraju biti kompatibilne sa starijim Windows softverom. Slovne oznake diskova su se prosto prenosile s generacije na generaciju.
Uostalom, stvari su i ovako dovoljno komplikovane. Tehnički je moguće instalirati Windows tako da C: ne bude vaš sistemski disk. Možete ga instalirati na disk G: i imati direktorijume G:\Windows, G:\Users i G:\Program Files. C: ne mora biti vaš primarni disk, a Windows zvanično podržava tu opciju. Međutim, mnoge Windows aplikacije pretpostavljaju da koristite disk C: i imaćete problema ukoliko to ne činite. Ako Windows aplikacije ne mogu zamisliti da ne koristite C: kao slovnu oznaku sistemskog diska, zamislite koliko bi haos nastao ako uopšte ne biste imali slovnu oznaku.
Možda se pitate zašto Windows i dalje prikazuje slovne oznake diskova. Na kraju krajeva, File Explorer bi ih mogao sakriti i prikazivati samo oznake kao što su „Sistemski disk“ ili „USB fleš disk“. Međutim, File Explorer već prikazuje takve opise, a ponekad je ipak korisno znati tačnu slovnu oznaku diska. Mnoge aplikacije prikazuju putanje u obliku D:\Folder\File.doc.
Naravno, Microsoft bi mogao uložiti resurse u softver koji bi obezbedio kompatibilnost i preusmeravao sve zahteve za C: na neku drugu putanju. Međutim, umesto da ukida slovne oznake diskova i troši ogromno vreme na ispravljanje problema koji bi se zbog toga javili, Microsoft se odlučio da zadrži ovaj postojeći sistem.