Godina je 1995. i suočavate se sa sporim disketama koje mogu da uskladište samo 1,44 MB podataka. Ali na horizontu se pojavljuje uzbudljiva nova tehnologija: Zip drajvovi, koji imaju kapacitet od 100 MB i oslobađaju vas ograničenja disketa!
Sada, 25 godina kasnije, osvrćemo se na Iomega Zip tehnologiju i njenu istoriju. Da li ste znali da određene industrije i dalje koriste Zip diskove?
Zašto su Zip drajvovi bili revolucionarni
Davne 1995. godine, u poređenju sa tadašnjom standardnom disketom, Zip drajv je bio kao pravo otkrovenje! Omogućavao je korisnicima da lako prave rezervne kopije svojih hard diskova i prenose velike datoteke. Prilikom lansiranja, prodavali su se po ceni od oko 199 dolara (što je danas ekvivalentno oko 337 dolara, kada se uzme u obzir inflacija), a diskovi su koštali 19,95 dolara po komadu (današnjih oko 34 dolara).
Zip diskovi su prvobitno bili dostupni u dve varijante. Jedna je koristila paralelni port za štampač na računarima zasnovanim na Windows-u ili DOS-u kao interfejs. Druga je koristila SCSI interfejs veće brzine, koji je bio uobičajen na Apple Macintosh računarima.
Zip se pokazao izuzetno uspešnim tokom svoje prve godine na tržištu. Zapravo, Iomega je imala poteškoća da zadovolji potražnju, kako za drajvovima, tako i za diskovima.
Kako bismo proslavili njegov 25. rođendan, hajde da pogledamo šta je Zip učinilo tako popularnim, kako se brend razvijao tokom vremena i šta ga je na kraju „ubilo“.
Atraktivan dizajn
U poređenju sa tadašnjim standardima, industrijski dizajn originalnog Zip drajva bio je moderan i privlačan. Njegova tamna indigo boja ga je izdvajala u svetu bež PC i Mac računara. Mali i lagan, drajv je bio dimenzija oko 7,2 x 5,3 x 1,5 inča i težio je manje od jedne funte.
Zip dizajn je bio prepun pametnih detalja, uključujući dva seta gumenih nožica, tako da su korisnici mogli da postave drajv vertikalno ili horizontalno. Kabl za napajanje se priključivao pod pravim uglom. Postojao je duboki kanal do zadnjeg dela jedinice kako bi se sprečilo slučajno isključivanje kada je drajv čitao ili pisao podatke. Zahvaljujući prozoru na vrhu drajva, mogli ste da vidite da li je disk umetnut bez potrebe da ga izbacujete.
Iomega je kasnije predstavila i internu verziju Zip drajva, koja se uklapala u standardno ležište za drajv od 5,25 inča, ali su eksterni modeli (prikazani iznad) ostali popularniji.
Originalni Zip diskovi
Nakon formatiranja originalnih Zip diskova od 100 MB (u MS-DOS-u ili Windows-u), mogli su da uskladište oko 96 MB podataka. Dimenzija 4 x 4 x 0,25 inča, bili su samo malo veći od disketa od 3,5 inča. Imali su čvrsto, robusno kućište sa metalnim zatvaračem sa oprugom.
Poput diskete od 3,5 inča, svaki Zip disk je sadržavao rotirajući fleksibilni magnetni medij. Ali za razliku od diskete, ovaj disk se okretao brzinom od 2.968 obrtaja u minuti, što je omogućilo mnogo veće brzine prenosa podataka.
Tri veličine Zip diskova
Tokom svog životnog veka, Zip brend je imao tri veličine diskova. Nakon originalnog diska od 100 MB, Iomega je 1999. godine izbacila disk od 250 MB (gore, desno) po ceni od 199 dolara. Godine 2002. kompanija je lansirala Zip 750 (gore, u sredini) po ceni od 180 dolara. Ovaj drajv je koristio diskove od 750 MB, ali je ostao kompatibilan unazad sa diskovima od 100 i 250 MB.
Sa drajvom od 750 MB, Zip diskovi su po prvi put premašili kapacitet od 650 MB CD-R-a. Ovo je privuklo pažnju medija, ali je stiglo prekasno da bi napravilo veću razliku na tržištu.
PocketZip
Godine 1999. Iomega je predstavila Click!—mali, prenosivi sistem za skladištenje koji se mogao ukloniti. Koristio je veoma male (približno 2 x 2 x 0,7 inča) magnetne diskete i isto tako male drajvove, uključujući i onaj koji se uklapao u standardni slot za PCMCIA karticu. Svaki disk je imao kapacitet od 40 MB podataka.
Nakon što se vest o “klik smrti” na Zip drajvovima od 100 MB proširila kroz medije, Iomega je promenila ime Click! formatu u PocketZip 2000.
Ovaj format je bio namenjen za upotrebu sa malim ličnim elektronskim uređajima, kao što su digitalni fotoaparati i prenosivi muzički plejeri. Međutim, zbog konkurencije robusnih, kompaktnih fleš memorijskih kartica bez pokretnih delova, Iomegin mali format nikada nije zaživeo.
Neobičnosti vezane za Zip
Iomega je u nekoliko navrata pokušala da iskoristi Zip tehnologiju i brend, kao i da diverzifikuje svoju liniju proizvoda. Jedan od njenih najznačajnijih pokušaja ostaje HipZip (2001). Ovaj prenosivi MP3 plejer džepne veličine koristio je PocketZip diskove od 40 MB kao medij. Međutim, zbog nedostajućeg softverskog interfejsa i jake konkurencije plejera zasnovanih na hard diskovima, nije postigao uspeh.
PhotoShow (2000) — unapređeni Zip drajv od 250 MB sa kompozitnim TV izlazom koji je služio za prikazivanje slajdova sa fotografijama sa Zip diskova — bio je još jedan zanimljiv pokušaj. Bio je namenjen poslovnim prezentacijama i korisnicima koji su želeli da prikažu svoje porodične fotografije na TV-u. Iako je to bila pametna ideja, njegov nezgrapni, spori softver je bio kočnica za uspeh.
Ključna primena u grafičkom dizajnu
Krajem 90-ih i početkom 2000-ih, nekoliko Apple-ovih Power Mac G3 i G4 desktop računara je uključivalo opciju internog Zip drajva. Nedugo nakon lansiranja, Zip diskovi su pronašli ključnu primenu među grafičkim dizajnerima (koji su obično koristili Mac računare). Diskovi su postali de facto standard za prenos umetničkih dela visoke rezolucije između računara ili u štamparije.
Nakon što je većina sveta zaboravila na Zip diskove, grafički dizajneri su nastavili da ih često koriste.
ZipCD
Cena jednog CD-R diska za snimanje pala je sa 100 na 10 dolara tokom 90-ih. Do kraja decenije, mogli ste ga dobiti za samo nekoliko centi. Svaki CD-R je imao kapacitet od 650 MB podataka — 6,5 puta više od standardnog Zip diska od 100 MB.
Kako se konkurencija na tržištu jeftinih CD-R uređaja zaoštravala, Iomega je odlučila da plasira sopstvenu CD-R jedinicu pod brendom Zip.
ZipCD 650 (2000) se u početku dobro prodavao, ali je ubrzo stekao lošu reputaciju zbog nepouzdanosti. Iomega je kasnije prodala nekoliko drugih ZipCD i CD-R uređaja pod drugim brendovima, ali nijedan nije uspeo da osvoji tržište koje je nekada držao originalni Zip drajv od 100 MB.
Šta je „ubilo“ Zip diskove?
Uvođenje jeftinih CD-R uređaja i medija, koje je mogao da čita bilo koji standardni CD-ROM uređaj, počelo je da oduzima Zip-u tržišni udeo u segmentu prenosivih rezervnih kopija. Kompanije su takođe počele da sve više instaliraju lokalne mreže (LAN). LAN mreže su omogućavale velike prenose datoteka između računara bez potrebe za prenosivim medijima.
U poređenju sa ovim novim opcijama, vlasnički prenosivi flopi disk je bio znatno manje atraktivan.
Tokom 2000-ih, pojavili su se dodatni konkurenti, uključujući DVD-R uređaje, širokopojasni pristup internetu i prenosive fleš USB stikove. U tom trenutku, Zip diskovi su već postali u velikoj meri irelevantni za većinu korisnika.
Iznenađujuće, čak i 25 godina kasnije, Zip nije potpuno mrtav. Prema Wikipediji, neke avio kompanije i dalje koriste Zip diskove za distribuciju ažuriranja podataka za navigacione sisteme aviona. U jednom periodu, entuzijasti starih računara (Atari, Mac, Commodore) su takođe često koristili SCSI Zip drajvove za brzi prenos podataka, iako su sada uglavnom zamenjeni interfejsima za fleš memoriju.
Iako mali broj ljudi i dalje koristi Zip medije, ovaj format je bio u usponu 1990-ih. Dakle, srećan rođendan, Zip!
Sećanja na Zip
Da li ste nekada koristili Zip disk? Za šta ste ga koristili? Voleli bismo da čujemo vaše priče o Zip-u — dobre, loše ili neke druge — u komentarima ispod.