Skladištenje podataka na računarima predstavlja i prednost i izazov. Kod kuće imamo mogućnost da čuvamo ogromne količine fotografija, dokumenata i drugih fajlova. Međutim, ti podaci su podložniji rizicima nego što se obično pretpostavlja, zahvaljujući pojavi poznatoj kao truljenje bitova, odnosno degradacija podataka.
Hard diskovi i SSD-ovi nisu večni
Ako biste uzeli hard disk ili SSD i zakopali ih sa knjigom u vremenskoj kapsuli na 100 godina, velika je verovatnoća da bi knjiga bila čitljiva kada se ponovo otkrije. Međutim, da li bi to važilo i za memorijske diskove? Teško.
Nije problem samo u tome što uređaji za skladištenje podataka mogu da pretrpe hardverske kvarove. Bez obzira da li je reč o SSD-ovima ili starijim mehaničkim hard diskovima, ovi diskovi imaju ograničen vek trajanja i sposobnost zadržavanja podataka kada nisu u upotrebi. To ne znači da odmah treba da držite računar upaljen cele noći u strahu da ćete izgubiti fotografije. Ipak, čuvanje diska punog kućnih filmova u ormanu decenijama nije dobra ideja.
Naravno, ne možemo početi da klesamo jedinice i nule u kamenu. Osim toga, ako bismo svi odjednom štampali sve svoje fajlove na papir, brzo bismo ostali bez drveća. Šta onda da uradimo kada znamo da naši diskovi za skladištenje, kao i podaci na njima, imaju ograničen rok trajanja? U suštini, treba da nastavimo sa onim što već radimo, ili bismo barem trebali da radimo.
Kako funkcioniše skladištenje podataka (i kako mogu da se degradiraju)
Hard diskovi koriste magnetizam za skladištenje bitova podataka (sve te jedinice i nule) u klasterima. Tokom vremena, ovi bitovi mogu promeniti svoj magnetni polaritet, što može dovesti do oštećenja podataka ako se dovoljno njih preokrene. Da bi se to sprečilo, hard diskovi koriste kod za korekciju grešaka (ECC), koji proverava da li ima pogrešnih bitova prilikom čitanja podataka sa diska. Ako se otkrije greška, hard disk je ispravlja, ukoliko je to moguće.
SSD uređaji nemaju pokretne delove kao hard diskovi. Oni koriste drugačiju metodu za skladištenje bitova. Ovi diskovi koriste izolacioni sloj za zadržavanje naelektrisanih elektrona unutar mikroskopskih tranzistora, kako bi razlikovali jedinice i nule.
Naravno, proces je mnogo složeniji, ali ovo daje osnovnu ideju o tome kako ova dva tipa skladištenja čuvaju podatke. Sada da pogledamo kako ih mogu izgubiti zbog truljenja. Kod hard diskova, kao što smo pomenuli, sačuvani bitovi mogu promeniti svoj magnetni polaritet. Ako se dovoljno njih preokrene bez korekcije, to može dovesti do truljenja. SSD-ovi, s druge strane, gube podatke kada se izolacioni sloj degradira i naelektrisani elektroni procure.
Vreme potrebno da se u praksi vidi truljenje bitova zavisi od niza faktora. Hard diskovi imaju potencijal da čuvaju podatke decenijama, čak i kada nisu u upotrebi. S druge strane, za SSD-ove se kaže da gube podatke u roku od nekoliko godina u istim uslovima. Zapravo, postoje izveštaji da, ako se čuvaju na neuobičajeno visokoj temperaturi, podaci na SSD-u mogu biti obrisani još brže.
Kada su u upotrebi, ovi diskovi su druga priča. Obično traju dok ne dođe do tipičnih problema, kao što su hardverski kvarovi ili kada SSD-ovi potroše svoje cikluse čitanja/pisanja. Takođe mogu izgubiti podatke zbog uobičajenih uzroka, kao što su malver, oštećenje firmvera, kontakt sa vodom ili drugi slučajni problemi koji nemaju veze sa truljenjem bitova.
Kako zaštititi podatke od truljenja
Šta onda oprezni korisnik računara može da uradi kako bi izbegao mogućnost truljenja bitova i drugih grešaka pri skladištenju? Odgovor je uglavnom ono što odgovorni korisnici računara već rade.
Pre svega, pratite stanje disk jedinica koje aktivno koristite. Jedan od načina da to uradite je da proverite SMART status (Self-Monitoring, Analysis, and Reporting Technology).
Takođe, možete odrediti vremensko ograničenje za upotrebu hard diskova i SSD-ova. SSD diskovi se ranije nisu smatrali pouzdanim kao hard diskovi kada su bili u aktivnoj upotrebi, ali to više nije toliko rasprostranjeno uverenje. Većina ljudi može očekivati da će SSD trajati otprilike koliko i prosečan hard disk.
Opšte pravilo je da disk ne treba čuvati duže od pet godina. To je samo okvirna procena, a neki ljudi zadržavaju svoje diskove mnogo duže od toga, čekajući da se pokvare. Međutim, ako to radite, izuzetno je važno da imate pouzdanu strategiju za pravljenje rezervnih kopija.
Prvo, da pričamo o arhivskim diskovima. Ako čuvate podatke na običnom hard disku ili SSD-u u ormanu ili sefu, dobra je ideja da ih uključite i pustite da rade u redovnim intervalima. To ih održava u dobrom stanju i smanjuje mogućnost truljenja ili drugih problema.
Za hard disk, možete ga uključiti bar jednom godišnje ili svake druge godine kako bi se sprečilo da se mehanički delovi diska zaglave. Takođe, treba „osvežiti“ podatke tako što ćete ih iskopirati ili koristiti alat treće strane, kao što je DiskFresh. SSD diskovi su malo jednostavniji, jer im je potrebno samo održavati napunjenost; možete ih uključiti na nekoliko minuta, otprilike dva puta godišnje.
Druga opcija je da razmotrite namenske medije za arhiviranje, kao što su Verbatim M Disc Blu-ray diskovi, za koje se tvrdi da će sačuvati podatke 1.000 godina (naravno, verovatno nećete biti tu da to proverite). Dostupni su u različitim kapacitetima od 25 GB, 50 GB i 100 GB po disku. Međutim, njihove brzine upisivanja su spore, tako da budite spremni na dug proces arhiviranja.
Koju god opciju arhiviranja da odaberete, čuvajte više kopija arhivskih podataka na različitim lokacijama kako biste bili sigurni da nećete izgubiti svoje fajlove.
Napravite rezervnu kopiju fajlova
Pravljenje rezervnih kopija je nešto o čemu mnogi ljudi ne vole da razmišljaju, ali je sada lakše nego ikada. Generalno, najbolja strategija pravljenja rezervnih kopija uključuje tri kopije vaših podataka. Prva je ona koju svakodnevno koristite na računaru.
Druga je lokalna kopija koju čuvate na rezervnoj disk jedinici, koja može biti eksterni hard disk ili NAS uređaj. Windows 10 ima ugrađenu funkciju koja se zove Istorija fajlova, koja automatski pravi rezervnu kopiju vašeg računara. Dostupni su i mnogi drugi alati nezavisnih proizvođača za pravljenje rezervnih kopija. Alternativno, možete ručno da kopirate svoje lične fajlove i foldere svakodnevno ili nedeljno.
Sada imate dve kopije svojih podataka, ali ako dođe do požara ili poplave, ili oba diska prestanu da rade u isto vreme, vratićete se na početak. Zato je pravljenje rezervne kopije „van lokacije“ takođe dobra ideja.
Najlakše rešenje je da koristite uslugu rezervne kopije u oblaku, kao što je Backblaze. Ako ste zabrinuti za privatnost, mnoge od ovih opcija vam omogućavaju da šifrujete svoje rezervne kopije kako biste sprečili provajdera usluga da vidi vaše podatke. Na primer, Backblaze vam omogućava da kreirate sopstvenu lozinku za šifrovanje. Međutim, ako izgubite tu lozinku, gubite pristup svojim rezervnim kopijama.
Tri kopije vaših podataka na različitim mestima trebalo bi da budu dovoljne da spreče gubitak podataka, bilo da vaši diskovi na kraju stradaju zbog truljenja bitova ili neke druge nezgode.