Testiranje jedinica predstavlja značajnu praksu u domenu testiranja softvera, pomažući programerima da identifikuju greške u kodu. To omogućava njihovo rano ispravljanje i pruža krajnjim korisnicima proizvod najvišeg kvaliteta.
Ova praksa je ključni element procesa razvoja softvera, direktno utičući na kvalitet vašeg koda.
Testiranje jedinica služi za proveru ponašanja koda u različitim situacijama, uključujući granične, standardne i netačne ulazne podatke. Takođe, ispituju se implicitne i eksplicitne pretpostavke unutar koda.
Međutim, testiranje jedinica je detaljan proces koji se sastoji od više koraka. Kada isporučujete finalni proizvod klijentu, neophodno je osigurati da nema grešaka i da sve funkcioniše u skladu sa njihovim očekivanjima.
Stoga je testiranje pre predaje rada od suštinskog značaja za postizanje kvaliteta i odražavanje vaših standarda rada. Takođe, predstavlja dragocenu veštinu za učenje.
Hajde da detaljnije istražimo šta je testiranje jedinica i zašto je toliko važno za organizacije i programere.
Šta je testiranje jedinica?
Testiranje jedinica je ključna faza u razvoju softvera koja se fokusira na testiranje pojedinačnih komponenti aplikacije ili softverskog programa kako bi se efikasno otklonile eventualne greške. Glavni cilj je verifikacija da li svaki pojedinačni deo funkcioniše u skladu sa zahtevima klijenta. Testiranje jedinica može imati različite ulaze, ali samo jedan izlaz.
Nakon što programer napiše program, on se deli na različite jedinice koje se pojedinačno testiraju radi provere izvornog koda. Testiranje jedinica obuhvata svaku proceduru, metodu ili funkciju, i primenjuje se kako na objektno orijentisano, tako i na proceduralno programiranje. Posebno je korisno prilikom prepravljanja ili refaktorisanja određenog dela koda.
Jednostavno rečeno, testiranje jedinica je procedura testiranja razvoja softvera, gde se termin „jedinica“ odnosi na pojedinačnu komponentu koja se testira radi procene kvaliteta koda.
Postoje brojni okviri za testiranje jedinica dostupni za različite programske jezike, uključujući C, C++, Python, C#, Java, JavaScript i mnoge druge. Neki od tih okvira su JEST, AVA, NUnit, unittest, JUnit, TestNG, Embunit, HtmlUnit i drugi.
Koje su vrste testiranja jedinica?
U kontekstu testiranja softvera, postoji više vrsta testiranja, a testiranje jedinica je jedna od njih. Ono se dalje deli na dva glavna tipa. Pogledajmo svaki od njih.
Ručno testiranje: U ručnom testiranju jedinica, programer lično piše kod za testiranje određenog dela, interagujući sa API-jima ili softverom kako bi identifikovao greške. Ovaj proces je često skuplji i dugotrajniji, jer zahteva ljudski angažman u testiranju svake komponente softvera. Takođe, postoji mogućnost ljudskih grešaka, poput grešaka u kucanju ili propuštanja koraka.
Automatsko testiranje: U ovom slučaju, mašina preuzima ulogu testiranja jedinica, izvršavajući unapred napisanu testnu skriptu. Automatsko testiranje omogućava testiranje pojedinačnih ili složenih sekvenci, pružajući dosledne rezultate.
Ovaj pristup je pouzdaniji i efikasniji od ručnog testiranja. Zbog toga većina organizacija koristi automatizovano testiranje svog softvera. Međutim, kvalitet testiranja zavisi od kvaliteta unapred napisanog koda.
Automatsko testiranje je ključna komponenta redovne integracije i isporuke, poboljšavajući vaš QA proces svaki put kada dodate nove funkcije u aplikaciju.
Zašto je testiranje jedinica važno?
Osnovni cilj testiranja jedinica je izolacija svakog dela programa kako bi se proverilo da li svaka softverska komponenta radi ispravno i bez grešaka. Izolacija omogućava precizno utvrđivanje ponašanja koda u skladu sa očekivanjima.
Neke od prednosti testiranja jedinica su:
Kvalitet koda
Testiranje jedinica značajno poboljšava kvalitet koda. Programeri mogu da identifikuju sve nedostatke u jedinicama pre implementacije. Ovaj proces omogućava otkrivanje i najmanjih grešaka i doprinosi pisanju pouzdanijeg koda.
Tokom testiranja, programeri često moraju da razmišljaju iz drugačije perspektive, što može dovesti do novih i boljih ideja za dizajn. Proces je sličan lektorisanju, gde se unapređuje stil i struktura koda.
Agilan proces
Testiranje jedinica doprinosi agilnosti procesa kodiranja. Kada se dodaju nove funkcije, može biti potrebno menjati već testirani kod. Ako postoje odgovarajući testovi, refaktorisanje koda se može obaviti sa više samopouzdanja, smanjujući rizike.
Rano otkrivanje grešaka
Otkrivanje grešaka pre faze integracije je veoma korisno i štedi vreme. Programeri koji pišu testove jedinica mogu rano identifikovati probleme i rešiti ih u ranoj fazi razvoja. Ovo značajno smanjuje vreme potrebno za popravke i poboljšava kvalitet koda.
Precizna dokumentacija
Programer stiče detaljno razumevanje interfejsa svake jedinice i načina korišćenja testnih programa za proveru svakog dela koda. Na ovaj način, programer uči svaku funkcionalnost jedinice i obezbeđuje da se softver ponaša u skladu sa očekivanjima.
Smanjeni troškovi
Testiranje jedinica smanjuje troškove zbog ranog otkrivanja grešaka tokom faze razvoja. Greške pronađene u kasnijim fazama razvoja, kao što su testiranje prihvatanja ili sistemsko testiranje, zahtevaju znatno više vremena i novca za ispravljanje. Rano otkrivanje ne samo da smanjuje troškove, već štedi i vreme.
Koje su različite tehnike testiranja jedinica?
Testiranje jedinica se primenjuje na svaki deo programa kako bi se pronašle neočekivane greške i propusti, kako bi se ceo program uspešno sproveo kroz proces testiranja. Radi ubrzanja rada, koriste se tri glavne tehnike:
#1. White-Box testiranje
White-Box testiranje, poznato i kao testiranje providnih ili staklenih kutija, podrazumeva da tester poseduje detaljno znanje o internoj funkcionalnosti sistema. Ovo uključuje testiranje funkcionalnih aspekata softverskog rešenja ili aplikacije, uzimajući u obzir ulazne podatke, obradu, pravilno planiranje testiranja i izlazne rezultate.
#2. Black-Box testiranje
Ova vrsta testiranja se fokusira na testiranje korisničkog interfejsa softverskog rešenja, uključujući ulazne i izlazne podatke. Proverava se celokupan scenario sistema.
Na primer, proverava se da li korisnik dobija poruku o grešci prilikom unosa netačne lozinke, ili ako unosi lozinku u neispravnom formatu.
#3. Gray-Box testiranje
Gray-Box testiranje se naziva i polutransparentno testiranje, jer kombinuje elemente White-Box i Black-Box testiranja. U ovom slučaju, korisnik ima delimično znanje o internoj funkcionalnosti softvera. Uključuje različite vrste testiranja, kao što su testiranje matrice, testiranje šablona, testiranje regresije i testiranje ortogonalnog uzorka.
Kako napisati test jedinice?
Proces pisanja koda za testiranje jedinica je sličan razvoju bilo kog drugog koda, ali sa određenim razlikama. Dok kreirate veliki program za rešavanje korisničkih problema, kod za testiranje jedinica kreirate za rešavanje problema u sopstvenom programu.
Suštinski, u ovom procesu vi ste sami svoj klijent. Morate da razmišljate kao korisnik i testirate svaki deo programa kako biste ispunili svoja očekivanja. Pošto ste kreirali kod, imate detaljan uvid u to gde treba izvršiti promene radi boljeg rezultata.
- Prvo, razjasnite zahteve svakog dela koda koji ćete testirati i dodelite mu odgovarajući naziv metode.
- Zatim postavite parametre testova i proverite da li svaki test daje očekivane rezultate. Izbegavajte hijerarhiju testnih klasa, ali možete koristiti metode podešavanja i ugnježdene pomoćne klase.
- Sledite princip rasporeda, akcije i potvrde i krenite sa pisanjem testova.
Primenite isti postupak na svaki deo većeg programa i napišite efikasan kod za testiranje svog koda. Identifikujte probleme i odmah pređite na njihovo rešavanje.
Koja su ograničenja testiranja jedinica?
Iako je testiranje jedinica značajna metoda testiranja softvera, ono može oduzeti više vremena od uobičajenog, čak i za testiranje jednog dela, a posebno za veće i složenije kodove.
Stoga, ne garantuje otkrivanje svih grešaka u programu. Može efikasno otkriti greške u funkcionalnosti, ali ne mora da otkrije probleme sa performansama, probleme u celom sistemu ili greške u integraciji. Testiranje jedinica je najefikasnije kada se koristi u kombinaciji sa drugim metodama testiranja softvera.
Glavno ograničenje je da ono ne može da dokaže odsustvo grešaka. Testiranje jedinica, kao i druge metode testiranja, može samo da ukaže na prisustvo grešaka. Neophodno je voditi detaljnu evidenciju testova jedinica kako bi se oni mogli koristiti tokom celog procesa testiranja.
Pored toga, nije moguće testirati sve moguće kombinacije ulaznih podataka za svaki softver bez automatizovane karakterizacije. Neophodno je fokusirati se na velike programe kako bi se testirao svaki ugao koda, što može biti zamorno.
Hajde da sumiramo glavne nedostatke:
- Potrebno je dosta vremena za pisanje test slučajeva.
- Teško je napisati testove jedinica za stari kod.
- Potrebno je redovno održavanje testova.
- Testiranje GUI koda je veliki izazov.
- Može da propusti otkrivanje nekih grešaka u kodu.
Testiranje jedinica nasuprot funkcionalnog testiranja: Razlika
Testiranje jedinica i funkcionalno testiranje predstavljaju temeljne elemente procesa testiranja softvera. Obe metode imaju svoj značaj i prednosti. Ključna razlika je u tome što testiranje jedinica sprovode sami programeri, dok funkcionalno testiranje obavljaju softverski testeri tokom sistemskog testiranja.
Pogledajmo ključne razlike:
#1. Testiranje jedinica obuhvata pojedinačne delove koda, izolujući svaki deo softvera. Sa druge strane, funkcionalno testiranje ispituje funkcionisanje celog programa u skladu sa zahtevima korisnika.
#2. Kod za testiranje jedinica se lako piše i izvršava. Ova metoda spada u White-box tehniku. Osnovni cilj je izolacija svakog modula ili jedinice radi pojedinačnog testiranja.
S druge strane, pisanje koda za funkcionalno testiranje je kompleksnije. Ova metoda spada u Black-box tehniku. Osnovni cilj je testiranje sveukupne funkcionalnosti softverske aplikacije.
#3. Testiranje jedinica može da obuhvati granične slučajeve i različite grane koda. Međutim, potrebno je napisati veliki broj test slučajeva da bi se testirao svaki aspekt koda.
U funkcionalnom testiranju nije neophodno pisati tako veliki broj test slučajeva. Ova metoda pokriva funkcionalnost aplikacije ili softvera.
#4. Testiranje jedinica ima niže troškove održavanja. Programeri pišu kod na istom programskom jeziku. Troškovi zavise od broja linija koda.
Troškovi održavanja funkcionalnog testiranja su veći od testiranja jedinica. Tester ne mora da koristi isti programski jezik za pisanje koda za testiranje funkcionalnosti. Ovaj test pokriva zahteve krajnjih korisnika.
#5. Kada se izmeni bilo koji deo koda, kao što je dodavanje novih funkcija ili uklanjanje nepotrebnih dodataka, potrebno je izmeniti i kod za testiranje jedinica. Kod za testiranje jedinica se piše u fazi razvoja, i to rade sami programeri kako bi testirali svoje programe.
Za razliku od toga, kod za funkcionalno testiranje pišu testeri nakon faze razvoja. Ovaj test se koristi za proveru funkcionalnosti svake funkcije. Manje izmene u softveru ne utiču mnogo na njegovu funkcionalnost.
#6. Popularni alati za testiranje jedinica su Mockito, TestNG, NUnit, JUnit i drugi. Sa druge strane, popularni alati za funkcionalno testiranje su SahiPro, UFT, Selenium i drugi.
Neki popularni alati za testiranje jedinica
- NUnit: Predstavlja alat ili okvir za testiranje jedinica, zasnovan na .NET platformi. Omogućava besplatno pisanje testnih skripti i podržava testove bazirane na podacima.
- JUnit: Predstavlja okvir otvorenog koda za testiranje jedinica. Pomaže Java programerima u pisanju i izvršavanju testova koji se mogu ponavljati. Radi na sličnom principu kao NUnit.
- TestNG: Predstavlja još jedan okvir za testiranje, inspirisan NUnit i JUnit, koji nudi dodatne funkcionalnosti. Podržava testiranje zasnovano na podacima i parametrizovano testiranje.
- Jtest: Razvijen od strane Parasofta, posebno se koristi za testiranje Java softverskih aplikacija. Podržava statičku analizu koda i navodno doprinosi razvoju koda bez grešaka tokom celog procesa.
- EMMA: Predstavlja besplatan skup alata za merenje i analizu pokrivenosti Java koda. Pruža podršku za razvoj velikog softvera, uz iterativni i brz individualni rad.
- PHPUnit: Predstavlja alatku za testiranje namenjenu programerima PHP-a. Odvojeno testira manje jedinice PHP koda. Uključuje razne fleksibilne i jednostavne provere koje olakšavaju testiranje koda.
- unittest: Predstavlja ugrađeni okvir za testiranje jedinica za Python kod. Sadrži jednostavan pokretač testova koji omogućava lako pokretanje testova.
- QUnit: Predstavlja robustan okvir za testiranje koji programeri mogu koristiti sa frontendom. Programeri jQuery Mobile, jQuery UI biblioteka i jQuery preferiraju QUnit u odnosu na druge alate.
- Puppeteer: Predstavlja odličan alat za izvršavanje testova, razvijen od strane Google tima. Pruža Chrome API bez glave za Node.js aplikacije.
- Embunit: Predstavlja široko korišćen okvir za testiranje jedinica C i C++ kodova. Dostupan je besplatno i jednostavan je za upotrebu. Skraćenica je od Embedded Unit.
Zaključak
Prilikom pisanja velikih ili kompleksnih programa, potrebni su moduli za testiranje jedinica kako bi se proverile najmanje jedinice aplikacije koje se mogu testirati. Tokom procesa razvoja, programer piše i pokreće kod za testiranje jedinice kako bi lako identifikovao greške.
Pored toga, testiranje jedinica osigurava da promene u kodu ne narušavaju funkcionalnost aplikacije, već naprotiv, poboljšavaju kvalitet softvera. Uz pravilno testiranje jedinica, možete isporučiti kvalitetnu aplikaciju krajnjim korisnicima ili klijentima, ispunjavajući njihova očekivanja.
Zatim, pogledajte različite vrste testiranja aplikacija.